НЕМА ВИШЕ ХЕРОЈА (NO MORE HEROES)

Пре 40 година
23. септембра 1977. године објављен је албум The Stranglers – No More Heroes.

Чудни су били путеви који су ме довели до упознавања Стренглерса. Први помен о њима за мене је био у чувеној емисији некадашње Југославије, коју је из загребачког студија уређивао Саша Залепугин и која се звала (ако се добро сећам) „Недељно поподне“. Била је рана јесен 1977. и он је највио да следи спот са, у том тренутку, великим хитом. Не сећам се о којој се нумери радило али са ове дистанце процењујем да је то био промотивни спот за песму „Something Better Change“. Најавио их је као перајнице и код нас све популарнијег панк покрета. Песма ме уопште није покренула и једино што ми је остало у сећању било је, за то време, неуобичајено скакутање Жан Жака (био је то један од основних манира првих панкера у Југи) и чудни раднички једноделни комбинезон, у који је био обучен Дејв Гринфилд. Био сам на почетку шестог разреда (12 година) и слушао сам поп музику попут група Abba и Smokie, глам рок група Slade, T. Rex, Sweet, или класичан рок групе Status Quo. Нешто што би било најближе алтернативном начину изражавања у популарној музици била је група Sparks, коју смо волели између осталог и због необичног изгледа.

Након отприлике годину дана, у руке ми је доспео, не сећам се тачно како, трећи албум групе „Black And White“, издат исте године (1978.) у пролеће. Ефектан омот, својом једноставношћу, на белој позадини, привлачио је пажњу и ја сам се сетио да сам о њима доста читао али да сам их чуо само два пута до тада, једном на тв-у и други пут на радију. Знатижељан и пун очекивања пустио сам плочу на грамофону. У року од 5 минута сам претрпео велики шок. Био је то сувише крупан залогај за мојих 13 година. Некако сам одслушао уводну песму албума „Танк“, и преживео за мене у том тренутку, неуобичајену количину агресије у музици, грубог и метализираног вокала и некаквих експлозија, као позадинског ефекта у песми. А онда је почела песма „Nice `n` Sleazy. Било ми је несхватљиво да неко може да свира на тако „котрљајући“ начин бас гитару и да ритам гитара може тако грубо да звучи иако нема ни хард рок ни хејви звук. А онда ме је дотукао Дејвов соло (за мене у том тренутку грозноморан) на синтисајзеру на средини песме. Згрожен сам скинуо плочу са грамофона убеђен да никада више нећу ни пипнути плоче које су њихове а камоли да ћу их преслушавати.

А онда се десило да сам на крају седмог разреда, маја 1979. пребирајући по новим плочама мог друга које сам хтео да преслушам, наишао на албум „No More Heroes“, други по реду од Стренглерса. Наравно, прво сам га једноставно прескочио али ме кад сам се већ спремао да понесем кући одабране албуме, знатижеља вратила до остатка албума из којег сам извадио „No More Heroes“. Погледах омот, био је занимљив. Са венцем каранфила који се стављају на гроб и са надгробном плочицом у средини венца на којој пише име групе и назив албума. Сећам се да је на самој плочи било исписано име Ивана. Упитах га ко је Ивана али он није знао, такву је купио на бувљаку. И тако у гомили плоча у којој су били Rolling Stones, Deep Purple, Rainbow, AC/DC, Status Quo… нашли су се и „омражени“ (а пре ће бити непажљиво преслушани) Стренглерси.

Већ прва песма на албуму I Feel Like A Wog је структуром музике изазвала моју пажњу. Необична мешавина „вожње“ баса, бубња и клавијатура кроз читаву песму која се ту и тамо пресеца рифовима наизглед раштимоване гитаре и оригиналним соло испадима. Одличан антирасистички текст отпеван је прилично грубим Хјуовим гласом.

А онда сам био у тренутку одушевљен другом песмом Bitching. Већ увод, који гитарским рифовима „опасно“ подсећа на гитару у песми Born To Be Wilde од групе Steppenwolf, био је изузетно занимљив, уз Жан Жаков вокал и дорсовске клавијатуре у средини песме. Одлична песма која као да је „испала“ са претходног првенца „Rattus Norvegicus“. О том првенцу тада ништа нисам знао. Никада није лиценцно објављен у Југославији и тек 1983. године сам га имао у рукама, тако што сам га поштански наручио директно из Енглеске.

Следила је песма Dead Ringer, још једна коју је немогуће „укалупити“ у неки одређени жанр, што је, открићу касније, и основна одлика њиховог рада. У појединим деловима песме су се појављивали изломљени парчића психоделије, попут звука гитаре, саркастично интонираног (Заповски) гласа Дејв Гринфилда и потпуно необичног ритма бубња током целе песме.

Dagenham Dave посвећена је трагично настрадалом фану који је скочио са моста. Плесног ритма, такође ближа првенцу.

Сјајно парче психоделије је песма Bring On The Nubiles. Једина која текстуално дотиче тему неке врсте љубави.

Something Better Change била је велики хит и доспела је до 9. места британске листе синглова. Текст садржи и политичке конотације, што постаје све чешћи садржај песама. Плесна и певљива песма, са заразним рефреном и одличном бас линијом. Поново у средини песме доминира дорсовски одсвирана деоница на клавијатурама.

Б страна плоче почиње насловном нумером, на почетку виртуозном вињетом на бас гитари коју даље носи сјајна свирка Дејва на клавијатурама. Песма доспева до 8. места британске листе синглова и тако Стренглерси за пола године постижу, чак са три сингла, улазак у Топ 10 листе синглова, чиме постају група са највише продатих плоча из прве генерације панк и новоталасних бендова. Наслов песме постаје и једна од најважнијх парола која је обележила панк покрет. У песми се спомиње и Хјуов политички идол, Лав Троцки, што говори да је текст свакако већим делом његов. Иако никада нису припадали панк покрету, већ су се, како је то добро приметио једном приликом Владимир Арсенијевић, кретали на самом рубу покрета, овом песмом, а пре свега њеним насловом су постали бренд покрета. Покрета који је давао назнаке основних хтења побуне против либерално капиталистичког друштва, који ће, видело се касније, израсти у друштво заштите интереса наднационалних компанија на уштрб појединаца, ма колико они били талентовани и способни. На жалост овај поклич у наслову песме и даље је и после 40 године актуелан.

Peasant In The Big Shitty, сјајан је пример колико су спретно могли да се пребацују из жанра у жанр. Песма је одличан психоделични испад у сред панк еуфорије, са уврнитум текстом и хорор гласом Дејв Гринфилда. Све у овој песми звучи морбидно, и хладне клавијатуре и завијајућа гитара и потмули звук бубњева и „режање“ бас гитаре и страшни Дејвов глас на ивици патоса (као да ће сваког часа праснути у смех).

Burning Up Times описује живот њихове верне фан групе Finchley Boys, који су често правили проблеме на концертима, младалачким вишком енергије преточеним у вишак агресивности. Песма одличног ритма има лепу међуигру у завршници песме, монолога који изговара Жан Жак и Хјуове гитаре која (не може се другачије описати) јауче.

English Towns има музички структуру већ назирућег постпанк жанра који се полако помаљао. Песму носи лепршава мелодија одсвирана на клавијатурама и нешто мекши звук гитаре уз неизбежну метализирану бас гитару, на којој Жан Жак свира као да је акустична.

School Mam, финална песма и уједно најдужа (идентично је и на претходном албуму са песмом Down In The Sewer). Мрачан звук гитара и хипнотишући клавијатура, подлога је сјајном вокалном исказу Хју Корнвела. Критички осврт на стање у образовању и постојање насиља у школама. 
Наравно да сам убрзо набавио „омражени“ албум „Black And White“ (куповином на бувљаку) и од омраженог то је постао мени омиљени албум, за који са ове временске дистанце сматрам да је и најбољи албум у историји рок музике.

„No More Heroes“ је по мени знатно бољи албум од првог албума „Rattus Norvegicus“. Пре свега је музички разноврснији, постоји много песама које се не могу приписати ни једном жанру. У то време је био проблем новим групама поновити квалитет на другом албуму након ремек дела који би направили првенцем. То се десило и групама The Clash и The Jam. Као да је због великог уплива јавности у рад група које још и нису објавиле ништа званично, рад на првенцу толико одузимао енергије да је било немогуће поновити квалитет на другом албуму. На примеру The Stranglers, види се да је и супротно било могуће. Ипак, неке од замерки које важе за први албум остале су и на овом. То је, пре свега, и даље сува продукција Martin Rushent-a, која је у потпуности убила звук бубњева. Ритам и бас гитара овај пут су нешто боље озвучени и ближи реалном звуку на живим наступима. Клавијатуре још више него раније подсећају на звук групе Doors.

Албум је постигао још већи успех од претходног и достигао 2. место на британској листи албума. То није важило и за продају. Претходни албум „Rattus Norvegicus“ достигао је платинаст тираж, док је „No More Heroes“ постигао златан тираж.
На крају, албум је по мом мишљењу наговестио да ће се звук и интересовања бенда даље развијати, што се врло брзо и показало. Након 8 месеци, маја 1978. објављено је ремек дело „Black And White“. А о њему неком другом приликом.

1 Collage

stranglers_nomoreheroescoverback Collage

21768293_1654289374603618_3117759609982299105_n

Овај унос је објављен под Историја, Рецензије албума. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s